Kako je izgledao Božić 50-ih godina u Sinju?

U njegovim zjenicama, album je fotografija. Skromno se držao mog pitanja; kakav je bio Božić u Sinju pedesetih godina? Sve do trenutka u kojem smo došli na istu misao – što je za nas Božić? Tu smo pretakali emocije, vino iz demežane, žonglirali staklenim kuglicama, presavijali omot od čokolade na kojem su tada bile jedine jaslice i mijesili tijesto – prisjećajući se Božića kakvog on pamti –  toplog, lijepog i punog ljubavi.

Badnjak na Pijaci, 2019.

Boris Buljan je samozatajan, tih, ali velik govornik u velikim godinama. O Sinju, velikim Sinjanima, važnim događajima i planinama zna mnogo. S tolikim žarom pripovijeda da se pretvorih u uho, sklupčam oko šalice kave i upijam. Miris Božića za sekundu nas obuze.

Doživjeh tako Božić, sličan običnom ali drugačiji, mekši, nježniji i mirisan. Božić koji je baš Božić, riječima dragog Borisa.

Pogled s Kamička – Badnjak, 2019.

Nikad se nije slavio sveti Nikola, znaš. Sveta Luce! Nama je naša Luce donosila poklone; naranču, jabuku, slatkiš, tabletu čokolade. I šibu. Znala je donit i pepeo, ali samo zločestima. Ako je nas bilo tri, a prvi dobio šibu, znači da mi drugi nismo.

počinje barba Boris.

 Šiba nije nikad izašla iz mode, primjećujem. Taman dok se blago nasmijah, Boris već zagrabi u sjećanja.

– Znaš, par dana prije Božića, iz Vrlike bi se gonilo blago, nama najvažnije tuke. Mater bi uzela jednu, vezala je za noge i naučila nas kako se tuka tovi. Radili smo kuglice od pure ili krušnih mrvica i hranili je, po rasporedu da bi do Božića imala što više kila. Veća tuka je značilo bogatiji stol. Do Badnjaka bi se spremalo i vino, donosila se demežana od 15L – smije se Boris pa živahno nastavlja – Radilo se sve da bude bogato! Koliko je moglo bit, naravno. Kitija se borić, eh. Dašta se nego kitio! Ko je imao i mogao, stavljao je staklene kuglice, ukrase, svašta. A mater bi zapovidila da se ide po mahovinu na Ćosin potok.

– A jaslice?

– I jaslice! Ali ne kao danas. Nije ih baš bilo, figurice su došle tek kasnije. Mi smo najčešće stavljali omot od čokolade na kojem je bila slika jaslica. To se baš čuvalo. A sad kad spominjem kako ih nije bilo, znaš čega nije bilo? – znatiželjno pita Boris kao da zna da nikad ne bih pogodila.

– Kave! Nije bilo crne kave. Mišala ti se divka i franak, jedino tako. A crne kave nije bilo. Dolazila je nekim putevima u paketima, u zrnima. I dijelila se među ženama, po 5-6 zrna dok ne dođe nova pošiljka. Znaš li što je brštulin? A kako bi znala… To ti je stroj za prženje kave. Imaš ručku, kotlić za prženje… ma cila kala bi mirisala! Al su se žene znale posvadit, pa to je čudo bilo, sve zbog zrna kave!

Kala koja bi mirisala na najlipšu kavu, onu pravu, kako barba Boris kaže.

Kaže Boris kako bi kolači trebali biti posebna kategorija razgovora. O njima zna svašta; koji su bili, kako su se radili, keksići, zvijezdice i obavezno božićna torta, a radili su se ‘za kuću, fratra i druge’. Boris je volio pomagati najviše oko kolača, jer pravila su se znala; tko pomaže – služi kao ručni mikser i ima pravo ‘polizati teću’. Recept paradižota je izrecitirao tako britko kao da je u rukama držao kakvu kuharicu!

 – Išlo se na misu. Bio je i advent, ne ovaj vaš danas. Advent su bile zornice. Na ponoćku bi se obavezno uredilo i išlo. I ispovidalo, takav je bio red. I do ujutro nisi smija ništa sagrišit, jer ujutro bi bila pričest. Kuće su se blagoslivljale, ko i danas. I skidalo se bor za Tri kralja. To je nekako uvik ostalo isto, pa i danas! Božić je Božić, neka posebna radost. Iščekivanje, tako su nas učili.

– A tko je donosio darove? – pitam ispod glasa, očekujući nekakvu magiju.

-Nitko! Ma nije ih bilo, kakvi! Dobro, neki su štogod i dobili, mlađi možda. Ali nije bilo darova. Darovi su bili na stolu. Što više na stolu, više je darova, bogatije. I pivali smo, ćaća bi počeo ‘u sve vrime godišta‘, a mi bi nastavljali, to je bilo posebno.

Vraćajući se u pedesete, barba Boris je pažljivo tražio po škafetinu uspomena. Na čas bi se ozario, na čas bi ga preplavila sjeta, na čas ni on ne bi vjerovao koliko su se vremena promijenila.

– Obično su praznici bili od 15.1. do 2.1. tako da se oko Božića išlo u školu, osim ’63 kada se škola zapalila. Bilo je puno dice, generacija. Cila naša kala je bila puno dice. Igrali smo se, iza ručka bi se išlo na Ćosin potok. Ni za živu glavu ostat u kali, pa za uši bi te izvuklo ako remetiš mir – prisjeća se Boris – Nova godina je bila poseban dan. Dimnjačari i smetlari bi obilazili kuće, ispijali rakije i dobivali novce, bio je takav običaj. Išlo se kroz ulicu, čestitalo rođacima i susjedima. Dica su nosila jabuke u koje su se skupljale i utiskivale kovanice.

Božić je prvo bio zajednički, za obitelj. Znali su se red i običaji. Tradicija se s vremenom nadograđivala jer je puno Sinjala bilo vanka, vidilo svita i pomalo donosilo šta su vidili i čuli, novosti i ideje. Živilo se polako. I bilo je lipo, lipo…

zaključuje barba Boris.
U šetnji gradom.
Na dobro vam došao Badnji dan!