Šest je sati uvečer i s ognjišta se širi miris tek pečenih kobasica i dobrog, domaćeg vina. Ščučureni jedni do drugog, pružamo ruke nad zlatno crveni plamen i u pauzi od pripovidanja puštamo da nas praskovi i pucketanje vatre umiruju. Vani je svega par stupnjeva i noć je duboko utonula u magloviti pokrivač. Fali nam još snig i čarolija povratka u djetinjstvo bila bi potpuna. Kako bi tribalo počet pričat o Božiću, duman u sebi.

Da ti baba kaže, taman šta ću pitat ko se čega sića ne bi li probila led, skromno se živilo. U neimaštini, al se za Božić uvik nekako imalo. Moralo se, makar se dililo međusobno.

Godine su im nanizale bore oko očiju i urezale barem po dvije smijalice sa svake strane na obrazima. U skromnoj odjeći, vunenim čarapama, zaogrnute jačim džemperom sljubile su se s ognjištem trljajući i grijući ruke. Život ih nije mazio, ako ćemo pravo, više im je uzeo u najlipšim godinama. Tješe me da je to normalno, jer za drugačije nisu ni znale. Iva i druga isto, Iva, skoro su vrsnice. U Potravlju, malom mistu ljute Dalmatinske Zagore žive čitav život, samo su udajom prominile kuću. Njihovo djetinjstvo je kao kulisa filma koji nikad ne bi stigao do naših kina, jer u njemu nema ničeg oku privlačnog, modernog, a mnogi bi se – u današnjem vremenu – našli uvriđeni. Drugačije je to vrime, stoput će mi napomenuti, ali vrime ispunjeno veseljem. Čak i u oskudici hrane, pamte ga upravo takvog.

– Kako da ti ja sad objasnin da narod nije ima? Ničeg nije bilo, ali običaji su se poštivali. Na badnjak bi se sprema prisni kruv, on se nije kvasa. Spremilo bi se dovoljno kruva za nedilju dana, a na svakom bi se stavio znak križa. Ko nije ima brašna, dalo bi mu se da more i on imat kruva. Gostilo se i jelo zelje, kumpiri u cilo, kiseli kupus i suvo meso, a specijalitet je bila riža na mliku, to su dica jedva čekala – kaziva baba Iva birajuć riči kako da mi ispripovida svoj dičji Božić. Divojčica u njoj do detalja je upamtila svaku scenografiju skromnog tavana i kuće u kojoj je živila.

– Ćaća bi metnija badnjake, nosili su ih muški i to se nije propuščalo. Na dnu bi se isksrta križ i blagoslivljalo se krštenom vodom i ulivalo vino. Obavezno se molilo, a sve bi počelo ričima Hvaljen Isus, na dobro van došla Badnja večer. Tu bi se skupili oko badnjaka, pivali, čestitali i molili. Mi dica bi letali od kuće do kuće, igralo se kolo i veselilo. Bilo je smija i plača!  – sjetno će dok u rukama pribire krunicu. Stiskajući križ palcem, jedva da govori – Nije bilo mise, dušo moja. Nit je bilo svećenika, zornica. Al sićam se, prvi put kad je doša svećenik, pokojni ćaća ga dovea u karu kridomice i pokrija ga kukuruzom. Govorija je misu, prispava kod nas u kući i sutra goni kući, da ga niko ne vidi. Tako je bilo, ko je smija tada drugačije.

– E, a kad je bilo mise ponoćke, ja se sićan da kad bi izaša iz crkve, taman bi svitalo. Pucale su mačkule gori u brigu – ubacuje se susjeda Iva s moje desne strane, gurkajući me rukom – Dušo moja, nije da ti imamo šta za reć, nije ti bilo ničega. Eto za one koji će pitat šta je s bakalarom. Ćaća ga jednom donija za badnjak, eto ti! Kakvi kolači, ma nisi ni zna za to. Kad bi baba prostrla slamu u kužini, mi dica bi jedva dočekali jer bi tu sakrila oraje, lišnjake, smokve.

– A da mi tebe nešto pitamo, znaš li ti šta je cukrin? – u glas će. Moj pokušaj bio bi skoro pa točan, ali sam pustila igru.

– Šećer u kocki. A šta bi to bilo! Jedva bi dočekali da materi ili babi padne iz džepa pa da ga nađemo prije blaga. A zna je bit prljav, pun mrvica, zemlje, slame. Kako god prljav cukrin, bija je slađi od ičeg i vridniji od ijedne smokve – obe će u smij. Otvorila se jedna cila prostorija čežnje u grudima. Kako bi se nečeg sitile, tako bi u glas jedva dočekale ispričat zgodu starog ovog i onog, seoske babe koju si mora pozdravit svaki put ili nekoga od braće. Kažu, svaka kuća je imala minimalno troje, a bilo je kuća s pet, šest, sedam pa i osam čeljadi. Stanje u kući, nije pratilo broj usta, smiju se i puštaju me da ja svatin kako znan.

– Nit se kitija bor. Ta slama u kužini je zapravo podsjećala na rođenje Isusovo i jaslice. Držala se tako u kući do sv. Ivana ili Tri kralja, onda bi se skupila i stavila u stožinu na gumno di se mlilo žito. Sve se blagoslivalo; kuća, pojeta, blago, dica. Sve šta se imalo jer se znalo točno šta je Božić i kako se poštiva. Kasnije kad je bilo božićne mise u selu, nama dici je to bija poseban dan. Stariji bi išli u crkvu, a mi dica bi tada išli čuvat blago. Spremili bi nam kruva i slanine i ajde. To ti je bilo veselje. Dica iz deset kuća bi tako išla skupa i čuvala ovce, nji je bilo najviše. Pivalo se, igralo šije i skakalo di si god stiga. Curice bi u kolo, a muški dok se ne zavade i aj ća. A popodne bi išli jedni u druge po komšiluku, častilo se i veselilo.

• 

• 

• 

• 

Tradicija se znala, od blagdana svete Kate do Božića se nije smilo vinčavat. Takav je bija red i poštivalo se. Bdilo se na badnjak, slavio Božić, sveti Stipan pa Ivan, Mladenci i mali Božić umisto Nove godine, za nju se nije marilo, a za kraj božićnog vrimena slavilo se Tri kralja ili vodokršće. Onaj ko je nosija ime Stipan ili Ivan, taj je mora duplo častit, kod njega se išlo na slavlje. Šenica se nije sijala, ali se sipala u zdjelicu u kojoj su stale tri sviće na stolu do malog Božića. Za ručkon bi se palile a kad bi se zgotovilo, ćaća bi od korice kruva načinija oblik križa, utoća u vino i ugasija sviće.

– U selu su svi jednako slavili, ma kako da je bilo sirotinje tada, to se nije smilo osjetit. Ko je ima dava je drugima, dililo se meso, prasad, vino, slani grah, kiseli kupus. Išlo se po kućama i davalo iako sami nismo imali Bog zna šta. Drukčije je to, dite moj, narod se baš pravo volija. Nisi smija bit sam, ne daj Bože bit gladan na Božić. Bili smo siromašni, a puni ljubavi, ništa drugo – pripovidaju mi obe, uskaču u rič jedna drugoj ne bi li mi dočarale kako je zajedništvo bilo važno.

– Baba mi je kazivala da bi moja pokojna majka znala navraćat bratu u Maljkovo kad bi gonila brašno s mlina na Cetini. Samo da mu odnese brašna i da on ima dici, velik je to bija put ali nisu bili važni kilometri. Samo da se razdili, pa koliko god bilo i da svakom bude. – kaže Iva napominjući mi da to obavezno moran zapisat.

Pivalo se U sve vrime godišta, Kiri Elejson, Narodi nan se, pa i rera. Moralo je bit veselije od ijednog dana u godini. A za punu svečanost, žene bi stavljale mutap, kozji kostret, na kojem bi se sideć jelo. Struje nije bilo do ’64., pa su ognjište i šporet bili centar kuće i liti i zimi. Bilo je lipše nego danas, složit će se obe. Bilo je radosti, od srca do srca. Danas sve podsjeća na Božić i prije nego krene prosinac, a tada se jedva čekalo da dođe taj dan. Osjeća se pravi Božić, ljudski, topli i Božji.

– Sad ćemo te razočarat kad ti rečemo da nije bilo lipo – razdragano će jedna od Iva pa će ponovit ne bi li mi lakše ušlo u uvo – Nije bilo lipo, al je bilo nami najlipše. Da si zdrav, da smo zajedno i da se veselimo. Nije bilo potribe više od toga. Ništa nisi ima, a sve si ima i kad bi reka sritan, čestit Božić, to si tako stvarno i mislija. Jedino si tada tu sriću i radost ima u srcu.

Vatra nam se umalo utrnula a kazaljka se ozbiljno približila osmici. Oči su mi nabubrile i zacaklile se. Reć će mi da sam plačljivica, kako su me emocijama oborile, a jadne su samo pričale šta su upantile. Od dima je to, reć ću, taman posla da mi se do kraja rascipa duša. Zatvaramo vrata i polazimo svak u svoju kuću, u tišini mrkle ledene noći.

Ima još jedno blago ovog malog mista koje trebam zabilježit. Par dana kasnije, Ante me čeka na svom ognjištu, u staroj kući u kojoj se rodija prije točno 58 godina. Pokaza mi je i točno misto, tu di je nekad bio špaker. Danas se na ognjištu kuva kiseli kupus i kobasice, da kako drugačije. Tako se kuvalo i nekad. Ručalo se, a kad bi Božić potrefija na radni dan, moralo se ić u školu popodne. Naidi se i napij kući pa trk u školu.

– Riža na mliku, kazale su ti – smije se Ante – Ja to nisam volija, ma nikako. U mojon mladosti, kolača je bilo. I to obični žuti biskvit bi mater umišala. Ma cila kuća bi mirisala. Pazi, to su bile ’70-te. U selu je bilo dosta dice tada, skoro pa 50-60 đaka, dupli razredi.

Nove generacije donose i novo sa sobon; slama se i dalje nosila u kužinu i sakrivalo se pravo malo bogatstvo lišnjaka i oraja u njoj, ali se kitija bor!

– Eh, rodica Dragica, sestra i ja uzeli bi kosir i mi bi po cili dan tražili bor da stane točno do prozora – veselo će Ante pa mi rukon pokazuje na misto di bi sta bor – Mora je stat tu u kužini i bit kitnjast i lip. Nije bilo nakita nego bi nabrali šiške i motali ih u celofan od čokalde i tako višali. Ko je ima jojo bombon na laštriku obavezno bi se stavija, al taj obično ne bi dočeka jutro. Mahovinu bi poredali ispod i stavili dikojeg anđelčića. Ajme, pokojni kum Ankara prvi je donio umitni snig u spreju. Ma cilo selo je imalo snig na boru u kućama.

– Kako se ova svića ugasila, tako se sve zlo ugasilo, nami na dobro došlo, tako se govorilo – nastavit će Ante do u detalja opisujuć običaj gašenja sviće nakon ručka. Iako je između obe Ive i njega preko dvadeset godina razlike, malo se toga prominilo. Ponoćke je doduše bilo, badnjaci su se iskrstali i ulivalo se vino, blagoslivljalo se sve redom, a i stavlja se mutap u kuću.

– A šta se molilo! Pokojni did nikad završit molitve; obavezno za ovog i onog. Ma đon bi izija od gladi al si mora prvo izmolit. I sve redom od Božića do malog Božića se slavilo. Materice i očići posebno su se slavili, tada bi mi dica išli po kućama i skupljali šta bi nam dali; oraja, lišnjaka, smokava, jabuka, bombona. Govorilo se Hvaljen Isus gazdarice, čestitam ti materice. Pa bi to odnili kući i spremili u kutije. Čuvalo se to moj sinko. Ne puno, al bilo je i čokolade tada. U nas je srićon bilo, malo al je bilo. Kako kad smo imali i marmelade, a to mi dan danas vršnjaci ne viruju!

Ko da slušam opet obe Ive, Ante mi naglašava barem triput; sve se dililo: pečenica, meso, rakija, vino. Nije se gledalo ko ti šta može uzvratit, držalo se do rodbine i davalo. Dok se krčka lonac iz nasljedstva na ognjištu, mi trčkaramo po uspomenama iz njegovog djetinjstva. Istom onom dimu pripisat ću i Anitine zacaklene oči na spomen lipoga i lipšega običaja. Meni, pridošloj u Potravlje, u šali će dodati kako se nekad govorilo ” Ako mala misliš u Potravlje, moli boga magarcu za zdravlje.” jer je magarac zlata vridija, a ako ga nisi ima, sam si bija – magarac.

…

Fala vam, što mi Božiću krila dadoste. Šta ste mi raširili zagrljaj, širi od mirisa borovine, raspucanca, keksića i boja lampica. Fala što ste mi dali najlipši dar ovog prosinca, Božića i cile godine. Nije moglo lakše i bolje nego ovako; sad znan šta želin za Božić (ako me ko pita) i sad znan šta ću ja donit za Božić, makar glasom kad su nan ukinuli zagrljaje i dupkon pune dnevne boravke.

Ja bi nam baš radost iz glasa ovih ljudi. Baš ovu neimaštinu, pijat kiselog kupusa, zeru mesa, jedan cukrin s prašinom ako ga nađemo i nji’ovu pismu bi da nam piva. Da nam se nađe stručak slame i da ga u rukama nosimo ko cviće za ulipšat nekome dan. I jedno bi nam valentinovo nji’ovog kola na gumnu, jedan bili sprej od sniga po našin rukama koje se (eto) ne smiju rukovati. Ja bi nam baš takav, težak neki Božić. Lip, lipši od ijednog filma, koncerta, umjetnog kamina, šarenih nekih papirića i šes vrsta kolača.

I jednu Nazaretsku obitelj u svakoj kući, da nam pročisti ljubav ove godine.

I učini nas ono pravo radosnima.

ps. Tekst je napisan na dijalektu. Stavovi i doživljaji o božićnim običajima izneseni u tekstu osobni su stavovi sugovornika i autora i ne odražavaju nužno stavove, doživljaje ili običaje Dalmatinske zagore.. Niti jedan dio teksta kao i fotografije ne smiju se kopirati, distribuirati i koristiti u komercijalne svrhe bez dopuštenja autora.