– Prema Ovrlji, kaže mi Branka Marinović, navodeći me preko mobitela kako da dođem do nje. Malo od glavne ceste otvorio se komšiluk, simbioza modernih kuća i par kamenih kućica crvenih krovova. Par mačaka linčarilo je na suncu. Iza ugla je provirila gospođa Branka. Srdačna, nasmijana, odma me uvela u kući i ponudila pojist, popit šta?
Ma ništa, ja bi o nošnjama?
U tren smo otišle u neko drugo doba; doba čoje, tkanine, vezova, neimaštine koja je stvorila svu našu lipu kulturu. Ljubav prema nošnjama i starinama prenile su joj mama i baka, od njih je gledala je, učila, ušivala i stvarala. Iako je krojačica, ona je velika zaljubljenica u kulturnu baštinu, tradiciju, a posebno u nošnje. Dugo već posvećuje vrime i trud, kroji, šije i priprema narodne nošnje, skuplja i baštini predmete iz davnina koje su se koristile u konobama, kuhinjama ili sobama. Iz ljubavi, njeguje i čuva kulturnu povist cetinskog i sinjskog kraja.
– Konci su se nekad izvlačili iz tkanine da bi izgleda ko vez, počinje Branka, a žene su bile kreative, maštovite. Tkanina je bila skupa, svaki centimetar se morao iskoristit – pokazuje mi bilu košulju. Prste provlačim kroz tkaninu iz nekog drugog vrimena života. U rukavima se krije priča: da bi košulje lipše izgledale i da ništa materijala ne propadne, žene su rizale komadiće tkanine i ušivale trokutiće u dio ispod pazduha. Tako su dobivale lipe, pravilne rukave bez grba. Zatim mi opisuje svaki dio nošnje, i koliko pažnje triba za detalje na muškom alkarskom krožetu.
– Ovo je svečana, seljačka ječerma, a ovo krožet u kojem bi se svakodnevno stalno – naglašava, zatim mi pokazuje žensku nošnju, svaki djelić primetače (ženski krožet – prsluk) iobjašnjava kako je pregača original istkana. Za košulju bi se i danas žene potezale, primjećujem. Sve bogato, a naše!
U meni zatitrala sva nostalgijja, vratile me sve uspomene na folklor, nošnje, pisme i plesove pa sam pošla usputno uspoređivati moju nošnju s njenom. Pogled joj se zari na spomen da sam nosila sam korčulansku, splitsku hercegovačku, linđu i moju neretvansku.
– A vrličku? – pita me.
– E, nju nisam, ali nikad se ne zna, ima vrimena!
– Ona je poseban izazov – knjiga o narodnim nošnjama već je na stolu i listamo do vrličke – Bogatog izgleda, žarke crvene boje i različite kape za svaki status žene.
Po odjeći su se raspoznavali krajevi, gradovi, sela, status u zajednici, je li žena bila slobodna, udana ili udovica. Razlikovala se svatovska, misna i radna roba, šta bi mi rekli za po kući. Ognjišta su bila duše svake kuće i familije. Materijalno je ipak raspadljiivo, slažemo se, al kad mu daš srce, priču, uspomene, postaje neprocjenjivo.
– Najvridnija je nošnja u kojoj se moja majka vinčala ’46! – kazuje mi i pažljivo privija rukama košulju, štovaricu koja se kalupala, maramu na kojoj su detalji izvezeni. Unikatno, lipo i nesvakidašnje.
Njezin je svit neobičan, čaroban. Za sebe voli reći kako je čuvarica narodnog, kreativnog duha vrimena koji pomalo odlazi u zaborav. Ispričala sam joj svoje doživljaje s Vinkovačkih jeseni, prepričali smo neke sajmove, običaje te kako su žene uvik imale vrimena za svoje hobije. Pored cilog domaćinstva navečer bi uz sviće učile, vezle i krojile. Branka i ja bi danima mogle pretakati priče, inspirirati se ženama koje bi iz ničega stvorile sve.
Put me dalje vodi do malog mista Gala do gospođe Ljilje Vojković. Vrtim po teki, čitam par zapisanih pitanja, zatim zatvaram oči na tren i govorim polutiho Marku: Znaš da je ona jedina opančarka u Cetinskom kraju?
Opanci, oni oputari, su bili lagana pučka obuća koju su nosili svi, od čeljadi do starih, po ciloj Cetinskoj krajini i Dalmatinskoj zagori. Za škrti, krški kraj bila je naudobija obuća koja se nosila od polja do crkve a u njoj se i plesalo. Čim smo došli do kuće, gospođa Ljilja je stavila kavu, uvela me u prostoriju za koju sama kaže da je ko izložba i pustila me da razgledavam. Sve vrvi bojama, starinama, a veći dio zauzima tkalački stan. Opanci u kalupima, zobnice, šarene torbice, vune, ma svega lipog i posloženog na policama. U životu se najbolje stvari dogode slučajno, kaže. Prije se bavila ručnim radom, vezla goblene, plela iz potribe; triba šal, rukavice, džemper, navezi lancun, pripremi dotu. Nije niti mislila da će počet s obućom.
Opanke oputare počela je raditi prije 15-ak godina kad su joj tribali opanci za KUD Krenicu. Susjed je dao jedan stari opanak, uzela je kožu i pratila sama kako bi tribalo ić, kako se pletu. Par po par, danas je sigurna u jedno; prominila je par puta opanke alkarske čete. Dok je njenih opanaka, alkari će bit sigurni.
– Jedan par se može isplesti za dan ako je vrime dobro – kazuje Ljilja – Koža mora bit od ovce, dobro obrađena, očišćena i pripremljena a može se radit samo kad je koža suva, kad ima bure i lipih dana.
Uzimam
parice opanaka, promatram pletivo
(kaže kako treba 40 kožnih niti za jedan par) i upijam priču o opancima: jedne
mogu izdurat dugo ako se čuvaju, par godina sigurno. Stariji pamte da kad bi
bila kiša, izuvali bi se bosi i sakrivali opanke da se ne smoče. Toliko su bile
vridne i skupe.
Prve
koje je radila još uvik čuva, ali i posjeduje ogromne opanke koje bi pasale Grguru Ninskom, šali se
Ljilja. Svih brojeva kalupa za opanke
ima! Kad se napravi, jedan par se suši od 5 do mjesec dana, ovisno o vrimenu i
stanju kože.
Na
kavicu i druženje nam se pridružuje Ivanka, susjeda i prijateljica koja pomaže,
šije, kroji, tkaje. Ona se isto slučajno
zaljubila u hobi.
Zimi kad se ne rade opanci, ove vridne žene tkaju, pletu i kroje. Ljilja je nabavila je tkalački stan, popravila ga i krenula tkati, prvo tapete rutaše, zobnice, šarene torbice, sve što bi došlo pod ruku. I to je naučila sama gledajući tetkinu torbu iz dote, kako bi je mogla replicirat i tako je krenulo. Danas rade zobnice, muške torbe (zobnice) u kojima se nekad držala hrana za konje. Pokazale su mi kako se torbe tkaju, navezu, opletu uzice i okite. Potom bičve i terluke rađene od prave ovčje vune.
Nisam se ni snašla, Ljilja me posila za tkalački stan i dala da probam otkati barem dva reda. Ko vožnja autom, liva pedala, povuci brdo, provuci konac i onda desna pedala pa sve ponovi, govorim pod tremom.
–
A triba truda i strpljenja! – govore mi – I pravilno provući niti na početku!
Osim
šta stvaraju opanke, pletu vunu i tkaju, pletu i krtole s Cetine. Male košarice
ispletene od vrblje, različitih veličina krase police Ljiljine izložbe. Najbolje
su u jesen i zimu kad je vrblje najkvalitetnije.
U šali kažu kako su jednom dobile najbolju dnevnicu, magaricu Noru koja im dan-danas služi. Na Sajmu vune su prezentirale svoje rukotvorine, nosile su tkalački stan, torbe, bičve, sve čime su mogli dočarati svoju ljubav prema nesvakidašnjem hobiju, kako ga vole nazvati: neprocjenjivo bogatstvo.
Što
vam je najlipše za radit?
–
Sve – u glas će – za sve imamo volju. U proliće i lito je sezona. I sve drugo šta nam triba, uzmemo alat i napravimo.
– Moraš bit kreativan, domišljat i snalažljiv danas. Malo nam poticaja triba i onda krenemo! – zaključuje Ljilja.
Uz Sinjsko polje i ladnu Cetinu, opraštam se od talentiranih žena i misli me potežu, bude se uspomene, vata me opet neka nostalgija. Kako se sve brzo minja i kako malo fali da sve ode u zaborav! Pokušavam na prste izbrojati ljude koje poznam a da vole, cijene i pridaju pažnju narodnoj nošnji. Malo ih je! Baš zato sam zahvalna Branki, Ljilji i Ivanki na toj posebno ljubavi prema kulturnoj baštini i običajima. Vridne žene, prekrasnih osobina, neobičnih hobija i velikog srca za očuvanje našeg lipog blaga od zaborava! Hvala vam na trudu, vrimenu, strpljenju i svakoj minuti provedenoj učeći i potičući druge na blago ove zemlje!
SVE NA JEDNOM MJESTU
kontakt
Živim u Sinju, ali s današnjim mogućnostima tehnologije to nije nikakav nedostatak za vidjeti se ‘uživo’
Korijandulica, obrt za vizualne komunikacije, usluge i trgovinu, vl. Melani Glavinić, Sinj
© 2023 Jada | Terms and conditions | Refund and returns
